Увод у силиконски заптивач

Силиконски лепак-такође познат као „лепак за стакло“-је материјал сличан пасти-који се првенствено састоји од полидиметилсилоксана. У контакту са атмосферском влагом очвршћава у чврсту чврсту-попут гуме. Углавном се користи за лепљење и заптивање различитих грађевинских материјала, као што су стакло, метал и камен. Ови производи долазе у једнокомпонентним-и двокомпонентним-варијантама; једнокомпонентни-типови очвршћавају тако што упијају влагу из ваздуха, док две-типови захтевају мешање да би се очврснули. Имају својства као што су отпорност на високе и ниске температуре (са радним опсегом од -40 степени до 150 степени) и отпорност на временске услове. Доступне су у разним бојама-обично црним, белим и провидним – и могу се прилагодити.

Технологија силиконских заптивача настала је у Европи и Сједињеним Државама раних 1950-их. Домаћи развој у Кини започео је раних 1990-их, померајући се ка цивилној примени заједно са успоном индустрије врата, прозора и завеса. Први индустријски произведени силиконски заптивач у Кини је лансиран 1992. године. Први национални стандард, *Силиконски заптивачи за грађевинарство*, имплементиран је 1994. године, након чега је уследило проглашење обавезног националног стандарда *Силиконски структурални заптивачи за грађевинарство* 1900. године, а Кина је постала највећи произвођач у свету 1997. године. силиконских заптивача, са годишњим производним капацитетом од преко 2 милиона тона и потрошњом од 1,2 милиона тона.